Bilo je toliko noći kada sam sama sedala u ćošku moje sobe, plakajući. Bilo je toliko noći kada je dim u sobi koji se digao do plafona postao nepodnošljiv, ali sam opet udisala. Toliko noći kada sam rekla "Jebi ga." i spustila da ide do kraja.. sve, u pičku materinu. Noći kada mi je trebao on, tako jako, a njega nije bilo. Zato sam puštala suzu, u svakoj je bilo tereta kojeg sam se oslobodila čim sam je pustila. Ali opet, nije bilo dovoljno. Želela sam još. Želela sam da padne kiša, da se sruči na mene, da svaku kišnu kap osetim na meni. Da tako stojim na kiši, dok moja duša konačno ne utihne, ne umre. Želela sam ja jebeno da se promenim. Da se popravim. Da se smejem. Da ne plačem. Da se zajebavam. Da trčim. Da vrištim. Da ostvarim snove. Da me boli dupe šta će ko misliti. A šta sada radim? Pišem članak o tome kako ništa od toga nisam ostvarila. Šta će golubu krila ako neće poleteti? Isto tako i meni. Šta će meni planovi, ideje, misli, kad ih ne mogu uraditi?