Moja tamnica sa moja 3 stanovnika se ponovo otvorila.Pokusavam da izostavim to,ali jebiga.Ne mogu da zabranim da noc postoji.Volela bih,ali ne mogu.Ona me ubija i muci.Pokusavam opisati osjecaj rjecima,ali one ne prilaze niti dodiruju ovaj jebeni svijet.Ne razumu ni tisinu,najglasniju buku i 'rijeci'!No..sta mogu..
Uvece sam oduvek dugo ostajala pod tusem.Zakljucana,izolovana od svijeta,nekako sam oduvek to volela. :) Tada bih pokazala sebi svu bol,svu tugu koju cuvam u sebi,a nikada je ne razotkrijem,a rijecima svejedno ne umem reci.A cini mi se,puna sam ih.Mogu lagodno rijeci,umorna sam od svega.Zar i vi niste ponekada?Onda bih,posle kupanja,stajala pred ogledalom veoma dugo.Smesno je to,sto stojim tako dugo,a nemam neki bas poseban razlog.U ogledalu ne vidim nekog prelepog.Ali,jednom sam se zagledala i po prvi put,svidela sam se samoj sebi.U toj kutiji srece bila sam prava ja.A prava ja,prava ja,sam jedino sa njim..:)
Ne bih da popujem.Mogu jedino reci,on je jedini beg od ovog jebenog svijeta.Od ove boli,od ove tuge.Dobro,znam jedno;kada bude trebalo da placem,on mi uvek da razlog za to.Ali,ja ga,ljudi,tako slatko volim. :) Nekako mi je to postalo najvaznije.Imate li vi nekog takvog?:)Sigurno da imate!
