"Jednog dana,da bismo se vratili sreci iz nasih prvih susreta,htela sam da organizujem veceru sa nasim starim drugovima.Kada se Bruno vratio kuci,svi su vec bili tu.On je izgledao kao da je pao sa Marsa.Posle dve-tri case,sasvim se oraspolozio.Oci su mu sijale i otkrio je da upravo zavrsava jedno za njega kapitalno delo nad kojim je vrlo dugo radio.Meni nikada nije o tome govorio.Kda sam ga nesto pitala,uvek je odgovarao istim odgovorom:"Napredujem,napredujem.",vise nekako nestrpljivo,tako da sam pomisljala da postavljam neumesna pitanja.Ne znajuci nista o tome,shvatala sam strahote rada i to sam postovala.ALI NISAM MOGLA DA NE OSETIM PECKANJE U SRCU;DA NISAM POZVALA PRIJATELJE,DA LI BI SA MNOM PODELIO TU RADOST?Sada mu je kosa porasla.Bio je lep.U dimu od cigareta,videla sam kako razmahuje rukama u govoru.UCINIO MI SE PRETERANO VELIKIM.ZELELA SAM DA GLEDA PREMA MENI,ALI NJEGOVE OCI SU BLUDELE SVUDA,NE VIDECI SAMO MENE,IZGUBLJENU U VREMENU I PROSTORU."
Sta mislite?Da li bi trebalo vjerovati nekome ko od vas krije neke stvari za koje vi nikada niste znali?:)
14/07/2013, 19:29
Drago mi je sto te je navelo na razmisljanje. :)
Slazem se da to ovisi koliko volis,ali kako da ne osetis neko peckanje i sumnju u srcu kada shvatis da ima stvari koje ne znas ni da su bile tu,svo vreme. :)
Veliki pozdrav. :)
10/07/2013, 23:11
uhh,ovo me je bas navelo na razmisljanje... da li bih verovala? ne znam. verovatno ne bi trebalo. medjutim, toliko stvari ne bi trebalo da dozvolimo drugoj osobi, pa opet... mislim da sve zavisi koliko volis, i koliko si spremna da oprostis, a to da li bi trebalo ili ne, na kraju postane potpuno irelevantno.