Staklena secanja

"Jednog dana,da bismo se vratili sreci iz nasih prvih susreta,htela sam da organizujem veceru sa nasim starim drugovima.Kada se Bruno vratio kuci,svi su vec bili tu.On je izgledao kao da je pao sa Marsa.Posle dve-tri case,sasvim se oraspolozio.Oci su mu sijale i otkrio je da upravo zavrsava jedno za njega kapitalno delo nad kojim je vrlo dugo radio.Meni nikada nije o tome govorio.Kda sam ga nesto pitala,uvek je odgovarao istim odgovorom:"Napredujem,napredujem.",vise nekako nestrpljivo,tako da sam pomisljala da postavljam neumesna pitanja.Ne znajuci nista o tome,shvatala sam strahote rada i to sam postovala.ALI NISAM MOGLA DA NE OSETIM PECKANJE U SRCU;DA NISAM POZVALA PRIJATELJE,DA LI BI SA MNOM PODELIO TU RADOST?Sada mu je kosa porasla.Bio je lep.U dimu od cigareta,videla sam kako razmahuje rukama u govoru.UCINIO MI SE PRETERANO VELIKIM.ZELELA SAM DA GLEDA PREMA MENI,ALI NJEGOVE OCI SU BLUDELE SVUDA,NE VIDECI SAMO MENE,IZGUBLJENU U VREMENU I PROSTORU."

Sta mislite?Da li bi trebalo vjerovati nekome ko od vas krije neke stvari za koje vi nikada niste znali?:) 

Moja tamnica sa moja 3 stanovnika se ponovo otvorila.Pokusavam da izostavim to,ali jebiga.Ne mogu da zabranim da noc postoji.Volela bih,ali ne mogu.Ona me ubija i muci.Pokusavam opisati osjecaj rjecima,ali one ne prilaze niti dodiruju ovaj jebeni svijet.Ne razumu ni tisinu,najglasniju buku i 'rijeci'!No..sta mogu..

Uvece sam oduvek dugo ostajala pod tusem.Zakljucana,izolovana od svijeta,nekako sam oduvek to volela. :) Tada bih pokazala sebi svu bol,svu tugu koju cuvam u sebi,a nikada je ne razotkrijem,a rijecima svejedno ne umem reci.A cini mi se,puna sam ih.Mogu lagodno rijeci,umorna sam od svega.Zar i vi niste ponekada?Onda bih,posle kupanja,stajala pred ogledalom veoma dugo.Smesno je to,sto stojim tako dugo,a nemam neki bas poseban razlog.U ogledalu ne vidim nekog prelepog.Ali,jednom sam se zagledala i po prvi put,svidela sam se samoj sebi.U toj kutiji srece bila sam prava ja.A prava ja,prava ja,sam jedino sa njim..:)  

Ne bih da popujem.Mogu jedino reci,on je jedini beg od ovog jebenog svijeta.Od ove boli,od ove tuge.Dobro,znam jedno;kada bude trebalo da placem,on mi uvek da razlog za to.Ali,ja ga,ljudi,tako slatko volim. :) Nekako mi je to postalo najvaznije.Imate li vi nekog takvog?:)Sigurno da imate! 

Svaki covek i svaka plemenita dusa upravo sada prolazi kroz nesto veoma tesko.Nekima je tesko jer se bude u svijetu koje mrze..Nekima je tesko jer se i dalje nadaju,a nista i bas niko ne dolazi.I dalje su sami.I dalje su tuzni.Nekima je cak,tesko jer osecaju grizu savest za nesto sto ne mogu nikada popraviti.Takav je zivot.A znate sta?Ja i dalje verujem u nadu i u ljubav!Verujem u zrtvovanost,u to da i dalje postoji neko poseban za nas..Neko ko ce uvek biti tu za nas.

Koliko mi je samo ljudi prikazalo mrznju?A ja,ja ih ne mrzim!Koliko mi je samo ljudi kazalo da sam ruzna?Ja verujem da sam i dalje lepa!Ili,ne.Verujem da ce doci neko ko ce me videti kao princezu. :) Nekome kome necu biti ruzna.A tek,koliko ljudi mi je pokazalo put ka paklu?Povredili me,stavljali so na ranu.Mislim da bi moji suzni kanali odavno presusili zbog bola.Ali ne..Ja i dalje mogu plakati,plakati danima..Jer i dalje verujem da bol pozitivno utice na mene,na nas! :) Cini nas jacim.Uci nas da budemo bolji.

 JA VERUJEM,IAKO BOLI!:) VERUJTE I VI! :)